U senci velikih imena umetnosti 20. veka, poput Pabla Pikasa ili Henrija Matisa, ostao je skriven jedan umetnik čije je delo snažno odjekivalo u svom vremenu – ali je nepravedno potisnuto zaboravom. Feliks Nusaum, nemački slikar i pisac jevrejskog porekla, ostavio je za sobom duboko lični umetnički opus, koji je svedočanstvo o čoveku koji je stvarao uprkos strahu, progonu i nadirućem mraku nacističke Nemačke.
Rođen 1904. godine u Hamburgu, Nusaum je već kao student pokazivao izuzetan dar za slikarstvo, ali i izraženu potrebu da u umetnosti traži smisao i utehu. Njegove slike – tihe, melanholične, često prožete osećajem gubitka – ocrtavale su unutrašnji svet jednog intelektualca koji je jasno naslućivao kuda Evropa ide.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Njegova umetnost nije bila ni bučna ni avangardna, već duboko humana. Portreti običnih ljudi, prozori kroz koje se vidi sneg, usamljeni klaviri, slike svakodnevice koja nestaje – to su bili njegovi motivi. Bio je izbeglica u vlastitoj zemlji, sve dok 1943. nije uhapšen u Amsterdamu i deportovan u koncentracioni logor Westerbork. Tamo je, u nehumanim uslovima, nastavio da piše i crta na papiru, ivici novina, svakom dostupnom materijalu. Umro je iste godine, pre nego što je poslat u Auschwitz.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Iako su mnoga njegova dela uništena ili izgubljena, deo njegove zaostavštine sačuvan je zahvaljujući prijateljima i holandskim istoričarima umetnosti koji su godinama kasnije prikupljali njegove slike i tekstove. Danas se manji deo njegove kolekcije nalazi u Jevrejskom muzeju u Berlinu, a retrospektive njegovog rada povremeno oživljavaju interesovanje za ovog tihog umetnika velikog srca.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Feliks Nusaum nije bio revolucionar u tehničkom smislu – ali je bio revolucionar u načinu na koji je umetnost koristio kao oružje protiv dehumanizacije. Njegova dela nisu tražila pažnju, ali su je svakako zasluživala. Danas, u vremenu u kojem su empatija i sećanje potrebniji nego ikad, vreme je da ponovo pogledamo njegove slike – i ne zaboravimo.
